Verujem da  pri samom pomenu porođaja prvi scenario  koji pada ljudima na pamet jeste onaj filmski:

Sitni noćni sati. Ona se zabrinuto uspravlja u krevetu, drmusaza rame usnulog supruga i kaže „ Vreme je!“ Zatim sledi unezverena trka po kući, jurnjava kolima, crveni talas na semaforima, ali pred bolnicu ipak stižu taman na vreme da se rodi beba fenomenalnog tena, širom otvorenih bistrih plavih okica i starosti negde između drugog i trećeg meseca.

Međutim, u realnosti, to najčešće izgleda potpuno drugačije.

Ispričaću vam moj slučaj.

S obzirom da sam tokom cele trudnoće bila izuzetno aktivna (dosta šetnje, vožnja autobusom, normalno obavljanje svih redovnih aktivnosti , druženje i trudnička rekreacija) duboko sam verovala da ću se poroditi pre termina.  Međutim, kako je odmicala 37. zatim 38. nedelja, usledilo je odbrojavanje sve do samog termina porođaja.

Babica koja me je do tada pratila preko CTG-a, rekla mi je da se na dan termina moram javiti u  bolnicu kako bi svakodnevno imali uvid u stanje bebe.

U nekoj od mnogih  knjiga i priručnika  koje sam pročitala tokom trudnoće našla sam informaciju da se svega 2 do 3% žena porodi na dan kada im je termin.

Zbog toga sam se na dan svog termina probudila prilično razočarana, spremila se da odem do bolnice da zakažem naredne preglede, a zatim završim još neke psolove koje sam isplanirala za taj dan.

Stigla sam autobusom do Višegradske,  sećam se da sam prilično zadihana, prelazeći uspon od Kneza Miloša ka Kliničkom centru  pomislila „Dobro, bre, bebo, što nisi lepo izašla do danas, nego ću sada morati svaki dan da se penjem ovuda samo zbog CTG-a.“

Po ulasku u bolnicu, prošetali su me na nekoliko šaltera i ambulanti, da bih na kraju, konačno došla do sobe gde se obavljaju pregledi.  Doktorka koja radi pregled me je tokom istog iznenađeno pogledala i upitala da li imam neke bolove.

Nisam ih imala, a ispostavilo se da sam došla otvorena 3 santimetra i da mi je porođaj krenuo.

Hitno su me poslali na prijem, dali presvlaku i odveli u porodilište, a sve je trajalo toliko da sam za to vreme jedva imala vremena da javim da ću ostati u porodilištu babici Sneži koja je trebalo da mi bude pratnja na porođaju i mužu.

U porodilištu sam relativno brzo prošla kroz sobu za pripremu. Nakon toga su me ubacili u boks, priključili na CTG, dali mi indukciju, a zatim su usledile redovne vizite lekara.

Sećam se da sam se pitala šta ja sada treba da radim, kako da se ponašam i dišem kada ništa ne osećam. Pitala sam to i babicu koja je prošla u nekom momentu, na šta  se ona nasmejala i pitala me da li se ja to bunim što se otvaram i porađam a ništa me ne boli. Naravno da se ne bunim, nego sam jednostavno bila zbunjena.

Za vreme pregleda u drugoj viziti vodenjak mi je sam pukao, doktorka je malo dilatirala grlići ubrzo nakon toga počela sam da osećam jače kontrakcije. Primenila sam disanje prvog i drugog tipa, međutim nešto nisam radila kako treba s obzirom da mi je sestra u sledećem obilasku ubacila kiseonik i rekla da počnem da dišem normalno, jer je CTG već neko vreme očitavao patnju ploda.

Od trenutka kada su krenule jače kontrakcije, stigla je i moja babica – pratnja (tzv. dula) koja je ostala sa mnom do kraja porođaja. Merila je dužinu trajnja kontrakcija, pratila stanje na CTG-u, držala me za ruku kada su bolovi bili mnogo jaki, nameštala masku sa kiseonikom, obaveštavala babicu o mom stanju, zvala ih kada treba da dođu i uopšte me bodrila  sve vreme.

Druga faza ubrzo je prešla u fazu mešanja, koju sam lako prepoznala jer sam izuzetno teško uspevala da se suzdržavam od napinjanja.

Imala sam osećaj u nekoliko navrata da će beba sama izleteti a neke telesne reakcije nisam uopšte uspevala da kontrolišem, te je malo falilo da u nekoliko navrata šutnem i babicu i doktorku i čistačicu.

Usledilo je napinjanje. Babica je pokušavala masažom da me otvori kako doktorka ne bi morala da me seče, međutim u tih nekoliko napona bilo mi je jako teško da koordiniram disanje sa napinjanjem, te se dešavalo da ostanem bez vazduha. Odnosno dešavalo se da ne ispustim vazduh koji sam uzela, a pokušam da udahnem nov… i krenem da se gušim.

Međutim, u sledećim naponima uspela sam da se skoncentrišem, da se dovoljno napnem i uz malu asistenciju doktorke i babice beba je ubrzo bila napolju.  Naravno pre toga su ipak morali malo da me iseku kako se ne bih pocepala.

Pošto su sredili bebu, spustili su mi je na grudi, dok je za to vreme babica porodila posteljicu.

Na kraju su me ušili pod lokalnom anestezijom.  Rađanje posteljice i ušivanje nisam osetila.

Porođaj je od momenta pucanja vodenjaka do samog kraja trajao 5 sati i 20 minuta. To piše u bolničkom kartonu, što sam imala prilike da vidim na dan otpuštaja iz bolnice.

Moj subjektivni doživljaj je bio da mi je porođaj trajao tri sata, od kojih sam svega sat vremena imala zaista jake kontrakcije.

Inače već kod prvog susreta sa doktorom tražila sam epidural, međutim dok su mi uzeli krv za analizu i sačekali rezultate, porođaj je već dosta odmakao. Sat vremena pre kraja prišla mi je babica i rekla da nemaju dovoljno anesteziologa , da su svi zauzeti i da neću dobiti epidural, za koji se na kraju ispostavilo da nije ni bio potreban.

Prisustvo pratnje na porođaju bilo mi je od velikog značaja. Sam taj osećaj da niste sami u svemu tome kao i potpuno drugačiji tretman koji dobijate u jednom od najznačajnijih dana u životu jedne žene, je dovoljan da budem zaista srećna svojim izborom načina porođaja.

Zaista nema reči kojima bih mogla izraziti sreću i zahvalnost što će mi taj dan ostati u najlepšem sećanju.

Bila sam umorna posle porođaja i na trenutak mi je malo falilo da zaspim, međutim kada je taj prvi umor prošao, celu noć nisam mogla da spavam od uzbuđenja, sumirajući  utiske i željno iščekujući sledeći dan kada ću ponovo videti svoju bebu.